Predškolski uzrast obuhvata period od 3. do 7. godine i u praksi se deli na mlađi uzrast od 3. do 4. godine, srednji od 4. do 5. godine i stariji od 5. do 6. godine, odnosno do polaska deteta u školu. Na ovom nivou uzrasnog razvoja dece zapaža se ubrzan rast, ali ne i ravnomeran rast pojedinih delova i regija tela. Rast ekstremiteta, posebno donjih, znatno je brži od razvoja trupa, dok rast glave zaostaje u odnosu na obe pomenute regije, znači rast organizma u celini još uvek nije harmoničan. Godišnji rast dece u visinu u ovom periodu iznosi od 6 do 8 cm, dok u težini dobijaju oko 2 kg godišnje (Milanović, Stamatović, 2004).
Period po rođenju predstavlja najvažniji period dečjeg razvoja, ali i generalno razvoja čoveka. To je period ranog detinjstva, a počinje rođenjem i traje sve do osme godine (Malina, Bouchard, Bar-Or, 2004).
Visina tela je ustaljenija vrednost od težine tela, jer se pravilnije povećava i raste čak i onda kada telesna težina stagnira. Rast skeleta, posebno dugih kostiju ekstremiteta, osnova je povećanju telesne visine.
Masa tela sastoji se od niza komponenti: težine skeleta, muskulature, unutrašnjih organa i kože. Relativna veličina svakog od njih izražena u procentima menja se sa uzrastom. Tokom života najveće promene svojstvene su muskulaturi, a posebno masnom tkivu. Najveći priraštaj telesne mase ostvaruje se tokom prve godine života. Krajem ovog perioda telesna masa se utrostruči u odnosu na težinu tela deteta pri rođenju. Posle prve godine napredovanje u telesnoj masi je sporije tako da krajem druge godine života dete učetvorostruči težinu. Od treće godine porast telesne težine iznosi od 1,5 do 2,6 kilograma godišnje. U periodu između šeste i sedme godine života priraštaj iznosi od 2,2 do 2,5 kilograma. Sa navršenih šest godina života dete treba da bude približno šest puta teže nego kad je rođeno. Prosečna težina sedmogodišnjaka treba da bude od 21,6 do 27,9 kilograma, a devojčica od 21,5 do 27,5 (Ivanić, 1996).
Antropometrijske karakteristike ljudi i dece se povećavaju rastom i razvojem organizma. Dečaci i devojčice se razlikuju po visini u uzrastu od 3.5, 5 i 6.5 godina, kada su dečaci neznatno viši (Bala, Đorđić, Popović, Sabo, 2006).
Pozitivno dejstvo fizičke aktivnosti na čovekovo zdravlje potvrđeno je u mnogim studijama (Harris, Kuramoto, Schylzer, & Retallack, 2009; Warburton, Nicol, & Bredin, 2006), a neaktivnost je, s prekomernim i nepravilnim unosom hrane, dobar preduslov za nastanak gojaznosti, narušavanje normalnog posturalnog statusa i poremećaja u funkcionisanju lokomotornog aparata, kardiovaskularnog i respiratornog sistema. Ovome u prilog ide činjenica da je fizička neaktivnost identifikovana kao četvrti vodeći faktor rizika smrtnosti na globalnom nivou (World Health Organization, 2010).
Fizički rast u visinu u toku ovog perioda dosta je ubrzan i iznosi prosečno oko 5 cm godišnje, dok se telesna masa (težina) godišnje uvećava za oko 3 kilograma. Koštani sistem je u fazi rasta i očvršćavanja, kosti su još uvek relativno mekane i hrskavičave, što znači i podložne spoljašnjim uticajima. Intenzivnije okoštavanje počinje posle devete godine, ali ne i ravnomerno svih delova tela – periferni delovi okoštavaju nešto brže, posebno ekstremiteti – ruke i noge. Kičmeni stub je vrlo pokretljiv zbog relativno mekog vezivnog tkiva, pa je zbog toga podložan deformacijama. Tek na kraju ovog perioda ustaljuju se i formiraju normalne fiziološke krivine – vratna i slabinska koje su isturene napred, leđna i krsna isturene nazad, za razliku od stanja u prvoj godini života kada je kičmeni stub bio potpuno ravan. Inače, okoštavanje kičmenog stuba traje čak do kraja perioda mladalaštva, što treba imati uvidu u praćenju telesnog razvoja dece i posebno vođenja brige oko pravilnog držanja tela i posebno pravilnog formiranja kičmenog stuba.
Tokom ovog uzrasnog perioda zapažaju se velike promene u izgledu i formi grudnog koša. Prvih godina života grudni koš je u gornjem delu relativno uzak, a u donjem znatno proširen, što ostavlja utisak slike kupe čija je baza okrenuta nadole. Pred kraj ovog perioda, što znači od 11. do 12. godine života, grudni koš takođe ima izgled kupe, ali je njena baza sada okrenuta nagore. Ova činjenica upućuje na zaključak da je zahvaljujući izraženijim fizičkim aktivnostima dece, kako u slobodnoj formi, tako i organizovanom vežbanju došlo do uvećanja i širenja grudnog koša. Za koštani sistem dece ovog uzrasta moglo bi se reći da je još uvek u fazi razvoja, da procesi okoštavanja i dalje traju, da je relativno mekan i plastičan i zbog toga osetljiv na spoljašnje uticaje, kako one negativne, tako i pozitivne.
Mišićna masa tokom ovog uzrasnog perioda znatno se uvećava, posebno masa većih mišićnih grupa (donjih ekstremiteta i trupa), dok su manji mišići i manje mišićne grupe u izvesnom zaostajanju u odnosu na prethodne. Mišići nisu još uvek čvrsto pripojeni za kosti, zbog čega bi u radu trebalo izbegavati veća lokalna opterećenja, posebno vežbanja maksimalnog intenziteta i vežbanja u režimu statičkih opterećenja.
Već pred kraj mlađeg školskog uzrasta opšta motorika se razvija i usavršava. Mišićna masa srca se uvećava, kao i ukupni srčani volumen. Frekvenca srčanih otkucaja na početku ovog perioda dosta je visoka i iznosi oko 90 otkucaja za dečake, a 93 za devojčice. Broj srčanih otkucaja tokom narednih godina se smanjuje, tako da pred kraj ovog uzrasnog perioda iznosi 80–85 otkucaja u minutu (kod odraslih je oko 68/72).
Disanje dece mlađeg školskog uzrasta još uvek je plitko, površno i ubrzano. U stanju mirovanja deca učine približno 22–23 udaha, odnosno izdaha u minutu, što je znatno ubrzanije nego u odraslih, koji imaju 15–16 udaha–izdaha u minutu. Ovo ubrzano disanje kod dece objašnjava se nerazvijenom i relativno slabom muskulaturom koja najviše učestvuje u samom procesu disanja. Vitalni kapacitet pluća u ovom uzrastu relativno je mali, tako da u sedmogodišnjaka – dečaka iznosi 1250 sm3, dok je u devojčica nešto niži i iznosi oko 1100 sm3, da bi se na kraju ovog uzrasnog perioda u jedanaestogodišnjaka kapacitet uvećao i iznosi za dečake 2250 sm3, a za devojčice 2100 sm3. Treba napomenuti da se pri većim fizičkim naporima frekvenca disanja uvećava čak za 100% (Milanović, Stamatović, 2004).
Nedovoljna fizička aktivnost je jedan od najvećih zdravstvenih problema jedne nacije, a dokazano je, da je to faktor koji doprinosi razvoju hroničnih bolesti i poremećaja zdravlja (Blair et al., 2004). WHO (2000) nedovoljnu fizičku aktivnost, proglašava za riziko faktor. Ranije su takav status samo imali hipertenzija i gojaznost. Poznato je da fizička aktivnost umanjuje faktore rizika povezene sa zdravljem i da postoje razlike u telesnom sastavu u odnosu na godine starosti (Čokorilo et al., 2012). Ona ima uticaj na inflamaciju simpatičkih aktivnosti organizma i povoljno utiče na endokrini sistem organizma, a potvrda toga dobijena je iz rezultata istraživanja na populaciji zdravih i obolelih osoba (uzimajući u obzir dijabetes tipa II) (Balducci et al., 2012a; Balducci et al., 2012b). Nedostatak estrogena, nenormalna količina lipida, povećanje telesne mase i hipokinezija su faktori povezani sa povećanom prevalencom kardiovaskularnih bolesti kod odraslih (Mikalački et al., 2013; Marchon et al., 2015). Međutim, fizička aktivnost usmerenog, organizovanog i sistematskog tipa umanjuje neke od ovih faktora rizika.
Nespecifični parametri kao što su elementi krvne slike: eritrociti (RBC), leukociti (WBC), hematokrit (HCT) i hemoglobin (HgB) reaguju na intenzivan trening (Shaskey, & Green, 2000). I drugi parametri reaguju na fizičku aktivnost, njihove promene se dešavaju u kratkom roku i sa vrlo velikim homeostatskim potencijalom. To znači da se te promene događaju tokom usmerene fizičke aktivnosti, a vraćaju u fiziološke granice u veoma kratkom periodu parametre kao što su glukoza, trigliceridi, elektroliti.
U ljudskom organizmu odraslih, lipidni depoi predstavljaju skoro neiscrpan izvor energije tokom fizičke aktivnosti. Njihova upotreba se povećava sa dužinom trajanja fizičke aktivnosti. Masne kiseline koje se koriste za dobijanje energije u mišićima, tokom fizičke aktivnosti potiču iz masnog tkiva, cirkulišućih lipoproteina i depoa triglicerida u samim mišićnim ćelijama (Lilić et al., 2009). Porast simpatičke aktivnosti i redukcija insulinske sekrecije su glavni stimulusi za lipolizu tokom fizičke aktivnosti. Recimo, trening izdržljivosti izaziva porast beta adrenergičke osetljivosti masnog tkiva, na taj način se povećava upotreba masnih kiselina kao izvora energije. Na ovaj način adaptivni mehanizam dostiže svoj maksimum nakon 4 meseca. Fizička aktivnost velikog intenziteta koji prevazilazi prag aerobnog kapaciteta (npr. kada anaerobni, laktatni metabolizam izaziva pad pH vrednosti, jer prevazilazi puferske kapacitete organizma) dovodi do porasta laktata u krvi, što olakšava pretvaranje slobodnih masnih kiselina i glicerola u trigliceride Ovo redukuje dostupnost slobodnih masnih kiselina kao energetskog izvora i ostavlja ugljene hidrate kao glavne izvore energije tokom intenzivnog fizičkog vežbanja (Boraita, 2004). Zbog toga je razumljivo što različite kineziološke aktivnosti nemaju isti efekat na lipidni status kod gojaznih osoba različitog uzrasta.
Promene u krvnoj plazmi značajno se menjaju pod uticajem treninga. Menja se i obim struka u odnosu na inicijalno merenje (Martins et al., 2010; Eleutério-Silva et al., 2013). Pod različitim efektima treninga (aerobni trening, trening snage i kombinovani aerobik) menjaju se morfološke karakteristike kao i lipidi u krvi (Schwingshackl et al., 2013). U dosadašnjim istraživanjima (Colombo et al., 2013) zabeležene su promene BMI, obima struka, krvnog pritiska, ali ne i parametara ukupnog holesterola, LDL holesterola i triglicerida, iako se nivo HDL holesterola popravio. Ove promene se dešavaju za samo 12 nedelja treninga, umerenog intenziteta. Promene ukupne količine telesne masti, telesne mase, ukupne mase skeletnih mišića i potkožne masti na abdomenu, zabeležene su kod eksperimenatlnih grupa koje su bile podvrgnute aerobnim efektima treninga (Donges et al., 2010; Donges, & Duffield, 2012; Sanal et al., 2013). Zabeležene su i promene insulina u krvi nakon aerobnog treninga (za 23,3%) i to bez promene telesne mase i promene ukupne količine masti, što ukazuje da se poboljšana metabolička efikasnost može dovesti u vezu sa većim efektima usmerene fizičke aktivnosti (Nassis et al., 2005).